Roksanin poljubac

Objavljeno od strane
29

Istorija poljupca

Poljubac kao izraz ljubavi, nežnosti, prijateljstva, strasti. Veoma važan oblik izražavanja osećanja kod ljudi. Poljubac u obraz, u nosić, u kosicu, u čelo. Strastveni poljubac ljubavnika. Na sastanku, na rastanku, pred odlazak na spavanje, poljubac sreće, čestitanja… Sočan, lepršav, nežan… Poljubac za uživanje. Prvi, neponovljiv, nezaboravan…

Grupa američkih antropologa je, na dan svetog Valentina, obelodanila svoja istraživanja o poljupcu. Da li je iko mogao i zamisliti da bi poljubac mogao biti predmet naučnih istraživanja? Što da ne. Antropolozi su došli do zaključka da je poljubac nastao već u praistoriji, sa pojavom prvog čoveka i da je to u samom začetku bilo njuškanje kao oblik istraživanja i upoznavanja. Različitost mirisa svakog pojedinca očigledno je bio veoma važan faktor čak i prvim ljudima na našoj planeti. Njuškanjem, lako se moglo u trenu odlučiti da li postoji privlačnost, ili se dvoje „njuškala“ odbijaju. Kako je vreme prolazilo, tako se i njuškanje usavršavalo i prelazilo u sve nežniji oblik. Ovi istraživači su izneli teoriju da je prvi, romantični poljubac nastao u Indiji, hiljadu godina pre Hrista. Smatraju, takodje, da ga je u Evropu doneo Aleksandar Makedonski.
 Aleksandar Veliki i Roksana – Rotari 1756.

Ukoliko poverujemo ovim antropolozima, imajući u vidu da je Aleksandar Makedonski živeo u perodu od 356. pne. – 10.6. 323. pne., dolazimo do zaključka da je poljubac dugo uskraćivan Evropljanima. Najveći imperator svih vremena, ne samo što je pokorio istok, već je sa istoka u Evropu doneo najnežnije i najlepše stvari. Roksana Baktrijska, Aleksandrova zvanična supruga, majka njegovog sina, bila je baktrijska princeza. Baktrija se nalazila u tadašnjoj Persiji, i bila je značajno strateško mesto, zbog svog položaja i velikog broja veoma ratobornih pripadnika ove oblasti. Danas su to bespuća avganistanskih planina, ispresecana mnogobrojnim, nepristupačnim hridinama i tesnacima i bogata velikim brojem ušuškanih pećina. Aleksandar je pokorio Baktriju oženivši se baktrijskom princezom. Ili je Roksana pokorila velikog imperatora svojom osebujnom lepotom i plesačkim umećem, ko će ga znati, tek, postoji velika verovatnoća da je, upravo od ove divlje lepotice, Aleksandar naučio umetnost zavodjenja i slast prvog poljupca.

Od Roksane i Aleksandra, do današnjih dana, poljubac je postao i ostao jedan od najlepših vidova izražavanja ljubavi i nežnosti. Kad god vam se ukaže prilika, poljubite dragu osobu.

Apokalipsa 2012. Postanak

Objavljeno od strane
26

Godina oko 15000 pre Hrista:

I vide Bog da sinovi i kćeri čovečiji i čovečicini počeše grešiti i Bogovima sebe smatrati. Vide Bog kako se uzdizahu iznad nje same i ne ukazivahu joj više štovanje i čast koja joj po zakonu vasione vaskolike pripadaše. I odluči Bog sinovima i kćerima čovečijim i čovečicinim oduzeti moć uma njihova i um njihov postade zatvoren i nepoznat drugima, sem njima samima i Bogu jedinoj. I ne mogaše ljudi misli svoje više razmenjivati, niti znadoše šta ko iskreno misli i nastade laž i pritvor na zemlji celoj. Ostade samo reč u kojoj se i otrov i med nalazaše, ponekad istovremeno. I nikad više ljudi ne saznadoše šta mu ovaj drugi iskreno misli i ko prijatelj je, a ko zlotvor.

Godina oko 6000. pre Hrista:

I vide Bog gde sinovi i kćeri čovečiji i ženini počehu silne kule graditi, ne bi li se pod nebo vinuli i dotakli Božanske visine, dotad nedirnute. I shvati Bog koliko je zla u ljudima i kolika je osionost njihova i odluči Bog kazniti ih još strašnije nego prvi put. I dok se Vavilonska kula dizaše nebu pod oblake, Bog kazni graditelje grešne, uskrativši im moć razumevanja i jedan drugog ništa ne razumehu, jer reči njihove behu različite i nerazumljive. I kula se Vavilonska nikada ne završi, jer Bogu ne beše ugodna. Od tog doba, na svekolikoj zemlji ljudi različitim jezicima govore, različim Bogovima se mole i ratuju zbog vere i jezika, jer u njih veliko nerazumevanje zavlada.

Godina 2012. januara 01. posle Hrista.

I pogleda Bog na čoveka i ženu i pogleda sinove i kćeri njihove. I vide Bog kolika je osionost njihova postala i koliko zla celim svetom vlada. Shvati Bog da kazna ne donese nauk ljudima i da čovek i žena ništa ne naučiše. Vinuše se ljudi u vasionu svekoliku, zeleni papiri su im molitva jedina, a Zemlja ubogaljena i razrovašena metalnim čudovištima. Ne štovaše više ni Boga svoga, ni roditelje svoje, ni zakone matere Zemlje. Ni uragani, ni potresi, ni vetrovi silni i talasi veliki ne davahu ljudima opomene. Čovek se čudnovatim igračkama igra i ometa harmoniju univerzuma. Svojim neznanjem pogani kosmos i uzdrma presto Boga. I reši Bog da pusti ljude da unište sebe same. I oduze Bog reč ljudima i ostavi samo zeleni papir.

Na početku beše misao, zatim zavlada reč, na kraju osta zeleni papir.

Godina 2012. decembra 25. posle Hrista.

Pogledavši ponovo kreaciju svoju zaključi Bog da se ljudi i dalje množe i bez jedne reči i bez emocija i da im ništa drugo, sem zelenog papira nije na pameti. I da na Zemlji zakon zloga vlada. Razbesni se Bog silno na grešnike i bogohulnike, shvativši da im spasa nema. Jarost njena ogromna beše. I donese Bog konačnu odluku: podiže ruke uvis, misao joj vrisnu, munje iz očiju sevnuše. Počeka malo dok na ekranu ne vide ispisano: „Earth destroy – Game over“. I započe Bog novu igru na planeti broj 359715681 u sunčevom sistemu Uranel. Na početku beše misao. I bi svetlost, i bi dan prvi.. I stvori Bog ponovo…

Reka

Objavljeno od strane
42

Za moju dragu devojčicu-lutalicu, koja nikada nije uspela, a možda nije ni htela, da ukroti nemire u sebi i pronadje mir sa samom sobom. A tako je lepa! Volim te ludice mala. Do neba!

***

- „Zdravo, kako si?“
- „Hvala na pitanju, dobro, kako si ti?“
- „Hvala, dobro, kako tvoji?“
- „O, dobro, hvala, izvini žurim! Zdravo!“
- „Zdravo.“

***

Bežim, udaljavam se žurnim koracima, jer ne mogu da gledam tvoje oči. U njima je uvek neka seta i pitanja: zašto, šta bi bilo, da je bilo, zašto… Bežim, jer se osećam neprijatno.

Nikada se nisam pitala šta bi bilo, da je bilo, to su isprazna pitanja. Na njih nikad ne dobiješ odgovor. Kuća na Senjaku, stan na Vračaru, troje dece, spašavanje pasa lutalica. Letovanje u Španiji. Zimovanje na Kopaoniku. Prase od marcipana, buket crvenih ruža, izlet na… Bilo bi baš sve kako ja hoću. Tako je dosadno, kada je sve po mom. Ti nisi imao mašte. To je razorilo tvoju luku.

Nikada se nisam pitala, zašto bih, sada to više nije važno. Nikada sebi ne postavljam takva pitanja, ja samo živim život, onako kako mi je nametnula sudbina, onako kako moram.

Moj život. To je već priča! Moj život je kao reka. Nikad ona ravničarska. što lenjo zapljuskuje široke obale, natapa njive i cvetne aleje. Uvek ona planinska, sa brzacima koji nemaju vremena da bace pogled na stenovite obode, zapenušana, virovita. Taj vir vuče, najjačom silom i ostavlja te bez daha. Nadiruća reka sa vodopadima, visokim, koji se svom snagom obrušavaju niz planinsku liticu, stvarajući iluziju duge i šarenila.

Moj život je reka ponornica, nestaje u dubinama majke zemlje, rovareći njenu utrobu, tvoreći tunele od čistog kamena. U tišini podzemlja. Tražeći svoj prirodni put do mirnog mora. Da zastane, da predahne, da se sjedini sa spokojem nepreglednog prostranstva. Da se stopi sa tom veličinom, predahne i nestane u beskraju. Kada izroni, ona rasprskava milion kapljica i leti beskonačnim prostranstvom vazduha, pun krug, ceo ciklus… Pulsira… Peni se i šumi… Urliče… Komponuje muziku i peva. Snažno. Ona živi svoj sopstveni, neobuzdani život, bez brana i ustava. Bez mostova…

Tvoj život je peskovita obala. Prostrana, ušuškana u toplinu, sa akacijama i bokorima šarenog cveća, posadjenim po strogo utvrdjenom planu. Tvoj život je mir i tišina, isplaniran do detalja. Bez mane i greške, sve po protokolu, baš onako kako treba. Nikako drugačije. Mirna luka, u koju uvek možeš da se vratiš. Tvoj život je široka nerazudjena obala. Svaki otisak stopala, svaki trag, treba da bude baš tu… Pojas za spašavanje, gumeni dušek, šarena lopta, suncobran i ležaljka.

Da je planinska reka odlučila da umiri svoje virove i brzake. Da je samo želela da odustane od svojih ponora i potrage, da je umirila svoju snagu i stala. Da se pretvorila u jezero i ostala… Da je planinska reka postala jezero, zeleno i mirno. Providno i bistro, milovala bi ona tvoje obale do kraja vremena. Bila sigurna u svom miru. Zaštićena od neizvesnosti, od lutanja i potrage. Da je moja reka mogla da obuzda svoju snagu postala bi tvoje jezero, carovala u večnosti…

Ili presušila, od dosade. I nestala.

Istok i zapad

Objavljeno od strane
26

Ne razumem zašto kažeš da sam ti najlepša kada sam ljuta!? Moja lepota podleže promenama, oscilira i varira u zavisnosti od mog raspoloženja. Lepa kao vučica iskeženih očnjaka? Ti nemaš predstavu šta je lepota. Ni šta je dobrota. I posmatraš me kroz prizmu tvoje bolesne potrebe za posedovanjem. Ne shvataš da što se ti više trudiš da me zadržiš, ja više izmičem. Tvoja klopka ja za nekog drugog, ja ne nasedam na te niskosti. Potrudi se da me vidiš onakvu kakva stvarno jesam, tada ćeš shvatiti, došao si prekasno i nemaš snagu da obuzdaš sunovrat. Tvoja jačina nije u tvojim rukama, ni u mislima, zapravo ja je uopše ne primećujem. Bojim se da se previše oslanjaš na kalkulacije, premalo na instinkt. Ti mene ne poznaješ i nećeš me nikad spoznati. Mom oku malo toga može da promakne, moj osećaj me retko vara. Nisi ti za mene.
Nisam ja za tebe. Moje su misli upućene sasvim drugim stvarima, nepoznatim predelima, ljudima koje nikad neću sresti, mašinama koje još nisu izmišljene, cveću koje nije procvalo, suncu koje nije zarudilo. Ne postoji crno ili belo. Ne postoji dobro ili zlo. Ne postoji pogrešno i tačno. Ne postoji pravedno i nepravedno. Niko i ništa to ne može da promeni. Ljudi su kompleksna mešavina belog kada izgori. Izgorelo belo je prljavo belo, sivo. Kada belo izgori dobiješ crno sa belim mrljama. Negde su se, u nekom lavirintu, pomrsili tvoji končići i izgubio si osećaj za realnost. Nisam ja ni dobra, ni plemenita, bar ne za tebe.
Ne postoji crno i belo. Spektar nema te boje. Postoji rumeno, kada jutro zarudi, postoji purpurno u predvečerje, postoji azurno u laguni i srebrni zrak meseca. Da li si slep za boje? Nije u meni samo lepota, nije u tebi samo dobrota. Ti si sa zapada, ja sam sa istoka. Istok i zapad su dve suprotne strane. Ti ćeš me povrediti. Povrediću ja tebe. Vratićemo se na nultu tačku. I onda ću početi, polako da te mrzim i poželeću da te nema. Odustani na vreme, dok još ima vremena za bolje. I ne trudi se da me razumeš, ne razumem sebe ni ja.

Lice sreće

Objavljeno od strane
36

Poredjana po nekom nepoznatom, arhaičnom rasporedu, u zabačenom kutku vlažnog, mračnog hodnika prohujalog vremena, stoje moja sećanja, bakarnom bojom obojena, patinirana, obasjana čistom, sopstvenom energijom. Zrače nestvarnim sjajem izgubljenih trenutaka, prošlih dogadjaja, neostvarenih htenja, lutanja i traganja… Mirišu na budj. Mirišu na hladnoću.

Da li je kasno?

suza Došao je dan za svodjenje računa. Otvori karte i položi ih na sto. Dobro se zagledaj. Tarot se nikad ne baca uzalud. Prva karta je smrt! Smrt je uvek početak nečeg novog!

Prošlo vreme je uvek izgubljeno, ako nismo ništa naučili. Zato se danas prisećam, sa bolom, svih naučenih lekcija. Izneću na svetlo dana sve stare, pohabane listove moje sopstvene knjige bitisanja. Prevrtaću požutele stranice, iskrzane i istrošene. Listaću polako, bez žurbe i straha. Dolazim do prve neispisane stranice… To je današnji dan. Nije kasno. Nije kasno za odluku, onu sudbonosnu. Uzeću svoj život u sopstvene ruke. Ova stranica odiše mirisom mudrosti. Ispisaću sama novo poglavlje.
Crvenu ružu, za ljubav večnu, na stranu knjige ću položiti. Da obeleži novi početak i radjanje novog sna. Kao krv, kao ljubav, kao život crvenu ružu, na dar suncu ću uzbrati iz vrta nežnosti i milja. Neka miriše besmrtnošću. Neka me podseća da snovi ne umiru, nikada. Crvena ruža miriše toplinom.

Zlatnu haljinu danas ću obući. Zlatni sjaj oko mene da prosipa, zlatno ruho venecijanskih duždeva, evropskih princeza i egipatskih faraona. Ime svoje ću pečatom otisnuti na belu stranicu novog života. Mirisom sna neka miriše. Dečijim osmehom neka se kiti. Lice sreće, moje lice, vodom sa potoka ću umiti, ledenom. Neka se žari rumenilom. Neka gori ljubavlju ispunjeno.

Za mene novi dan se radja i donosi radost u trenu.

Change the world (za behappy)

Objavljeno od strane
16

Bilo bi dobro da je svima isto dato, ali nije. Loša vremena za običnog čoveka, loša vremena. Leptir živi samo jedan dan, da li on spozna suštinu življenja? Svi oni rodjeni na pogrešnom mestu, uz pogrešne ljude, imaju li istu šansu sa onima koji to nisu? Kada se boriš za koricu hleba, imaš li sredstava i vremena za usavršavanje intelekta? Nije nam svima isto dato, zato prigrabi i zagrli sve ono što možeš i usvoji ga, kao svoje sopstveno. Možda si jedna od onih kojima je sudjeno da menjaju svet, jer znam, za mene je kasno.

Ljubavno pismo

Objavljeno od strane
18

Moje su misli pre našeg susreta bile rasute po vinogradima i voćnacima i svu sam svoju ljubav poklanjala nekom zamišljenom svetu, koji je trebao da izraste u mojim nedrima i postane stvarnost na mojim dlanovima. Istkan maštom bezgraničnom i snovima od duge.

Danas sam čudno preobražena, nekim čudnim osećanjima koja me prožimaju i nadimaju grudi cvetovima orošenim i suncem jutarnjim obasjanim. Ni sama ne znam da li je to od ovog proleća, raspupelih voćaka, prirode preporodjene, savršene u svom radjanju, bujice potoka, okopnjenog snežnog pokrova, visibake koja, stidljivo izviruje iz nutrine svoje majke. Ili je od tvojih očiju boje planinskih jezera?
Moje misli su, danas posvećene tebi i samo tebi! Ja živim od tvojih pogleda, tvog osmeha, tvojih reči. Od treptaja tvojih očiju. Svu svoju budućnost poklanjam tebi. Svoje snove pretačem u ostvarena htenja, uz tebe. Moja će ruka biti u tvojoj, uvek. I danas i sutra i do večnosti… Ti si prisutan u svakom mom pogledu, trzaju, svakoj mojoj misli i pokretu. U svakoj kapi krvi i u svakoj suzi. U mom dahu i damaru.

Sve što činim, zbog tebe je i tebi.

 

Prijatelji

Objavljeno od strane
24

Postoji izreka koja kaže da mi ne biramo prijatelje. Prijatelji, kaže izreka, biraju nas!

O, da, ima istine u tome. Mnogi su me tako našli. Mnogi su prošli kroz moj život, ne ostavivši trag. Prijatelji… Ili neprebolnu ranu. Prijatelji…

A onda sam odrasla. Naučila da ne dotičem baš svaku ispruženu ruku. I vruće i hladno peče. Jako! Ne dodirujem, ne puštam više da tako lako udju kroz dveri mog bitisanja. Nije svima tu mesto. Nisam ja za svakog. Meni prijatelj nije više lako biti.

Sada biram ja. Polako, oprezno… Plamen je to ili led. Neću da se opečem, hoću da se ugrejem. I hoću da znam da će biti tu onda kada treba. Kada se smejem, kada plešem, kada moja snaga vrca, neobuzdano. Da se raduju i igraju sa mnom. Da zapevamo zajedno. Duet ili hor, sasvim svejedno.

Hoću da znam da će biti tu kada plačem, kada me lomi, kada se gušim. Kada je teško i kad ne znam gde bih… Kada bura tuče. Da ne dozvole da potonem. Da me ne daju… Da tuguju. I da ćute sa mnom.

Da budu moj svetionik, moja zvezda vodilja. Moje oči, moje sunce, moje sve.

Meni prijatelj nije više lako biti. Ja prijatelje sama biram. Pažljivo, kao grimizne jabuke, kao dijamantski prsten, kao bisernu ogrlicu. Oni su moje bele perle. Moji dijamanti. Oni će trajati večno. Uvek će biti tu, postojani i verni. Da pevaju ili da ćute.

Nema ih mnogo, ali je njihova vrednost nemerljiva. Nema tog aršina, ni karata. Nema te veličine sa kojom bi se njihova srca mogla meriti. Nema tog blaga za koje bi me prodali. Malo ih je, ali su uvek tu…

Zapitaj se koliko si sam sebi prijatelj i koliko pravih prijatelja ti imaš!
prijatelji

Svet

Objavljeno od strane
32

Svet je istkan istančanim nitima svile i čelika. Kao prozirna nežna paučina, savršeno delo malog predatora. U te niti svi smo upetljani, nevoljno plivamo brzacima života, ka konačnoj odrednici. Ona nas čeka, tiha i mirna, uvek spremna da nas prigrli. 
Nauči da ne kidaš niti ispredene, jednom pokidane, spojiti se neće nikad.

Nauči da plivaš, poput delfina, njemu je i nebo potrebno.

Svet je Tvorac stvorio po sopstvenoj zamisli, a ne po našim željama. Rodjenjem, svet postaje naša kolevka, naš život, naš grob.

Ne prilagodjavaj svet sebi, uludo je! Prilagodi se ti svetu. Lakše ćeš spoznati svoje mane i vrline, budeš li učio od drugih. Oni su i pre tebe, bili tu. Oni su se prilagodili, oni već znaju tajnu.

Svet nije iluzija, svet je surova realnost, spremna da te obuhvati čeličnim kandžama, u vrtlog da te baci. Da uzima od tebe i ono što si mislio da samo tebi pripada. Da ti uskraćuje pravo na ostvarenje želja, snova i nadanja. Da te uguši!

Svet je svilena, šarena ešarpa, mekana na dodir, sjajna i lepa. Spremna da te utopli, ušuška, uspava. Da te ponese do beskraja, do zvezda. Da ti pruži svu radost življenja. Da ostvari sva tvoja htenja, duboko u srcu sakrivena. Da te ushiti!

Svet je čudesna tvorevina, jedinstvena i neponovljiva, od koje se sakriti ne možeš. Ti si njegov, neodvojiv deo. Samo sa tobom, takvim kakav jesi, svet je potpun.

Svet je satkan od svile i čelika. Moraš naučiti da balansiraš. Nauči da hodaš po žici!

svetionik

Novi početak

Objavljeno od strane
44

Otvorila je oči, protrljala kapke, još otežane od sna. Sanjala je nešto lepo, šta tačno, nije mogla da se seti. Polako je ustala i otresla haljinu, najbolju koju je imala. „Kada sam je obukla, zašto?“ – pitala se. Ah, da, setila se, bila je proslava, bilo je tako lepo. Pesma, igra, puno pića, dobro društvo…

Pogledala je oko sebe, zelena trava i poljsko cveće. Prelepo, meko, toplo. Minijaturne fontanice sveže, pitke vode, voćkice u cvatu i voćke čije su se grane savijale do zemlje, otežale od zrelih plodova. Ubrala je prvi cvetić, napraviću venac, pomislila je i zastala. Odkad kukurek i ljubičica cvetaju u isto vreme kad i crvene bulke i bele ruže puzavice!?

Pogledala je u daljinu, reka je mirno tekla kroz poljanu. U daljini beleli su snežni vrhovi planine i sunce… Ne, tri sunca, jadno u zenitu, jedno na zalasku… Shvatila je, ovde noć nikada ne vlada, nema tame, nema zla. Pre nego što je uspela da se zamisli trgnula se zbog muzike, neke nebeske, neobjašnjivo lepe i veličanstvene. Beše to poj ptica, rika jelena, tigar je protrčao pored antilope, ne pogledavši je. Kako su se sve te životinje odjednom stvorile tu? Sve zajedno, bez straha?

Potrčala je prema reci, shvativši da je bosa, ali nije osećala zemlju. Skoro da lebdi, kao da leti… Zastala je, nije mogla da se seti svoga imena. Zaplakala je. I tada se setila, svog prvog izlaska, druženja sa prijateljima koji su ludovali celo veče. Ona je samo čekala da se krene kući. I onda… Nesreća, kola su poletela kroz vazduh… I tama, samo tama.

Pitala se čime je to zaslužila. Ni mrava nije zgazila, bila je dobra i vredna devojka, nikada nikog nije uvredila. Nije još stigla ni da se zaljubi, nije bilo ni prvog poljupca. „Zašto, Bože, zašto?“ – otrgnuo se vapaj iz njenih grudi. Ispunila ju je praznina, bolna i teška. Suze su lile, ispirajući nadiruću tugu, sa njom i sećanja.

„Nemoj da plačeš! Dobro mi došla, već dugo, dugo te čekam!“ – obratio joj se mladić, neverovatne lepote, pružajući joj ruku. Osmehnula mu se. „Ja ne znam kako se zovem!“ – rekla je. „Ne moraš da znaš, ja znam. Da ti se predstavim, ljubavi moja, dugo očekivana. Ja sam Adam. Tvoje ime je Eva. Volim te, jedina moja.“ Pred nama je novi život.

Eva je Adamu pružila ruku.

Adam i Eva

Related Posts Plugin for WordPress, Blogger...